Patrijarh Pavle umro

Patrijarh srpski Pavle preminuo je jutros u 10.45 na VMA, a crkvena zvona širom Srbije oglasila su ovu tužnu vest u podne. Povodom smrti patrijarha Pavla, Vlada Republike Srbije proglasila je trodnevnu žalost. Dani žalosti su 16, 17. i 18. novembar * Sahrana patrijarha Pavla u četvrtak u manastiru Rakovica.

Mitropolit Amfilohije je preneo da je sveštenik jutros pričestio patrijarha Pavla i da je njegovo "sveto hristoljubivo srce prestalo da kuca". Telo patrijarha Pavla doneto je u 14.45 u Patrijaršiju Srpske pravoslavne crkve. Kovčeg s posmrtnim ostacima unet je u zgradu Patrijaršije u pratnji crkvenih velikodostojnika i predsednika Srbije Borisa Tadića.

Delo jednog od najvećih živih svetitelja i pastira u istoriji Srpske pravoslavne crkve ostalo je da živi među njegovim narodom, koji ga suzama ispraća na put u večnost. U Sabornu crkvu u Beogradu reke vernika i poštovalaca od juče u večernjim časovima slivaju se da poslednji put poljube ruku svetitelja.
Zvona sa Saborne crkve u Beogradu objavila su da je posle dve godine lečenja na Vojnomedicinskoj akademiji u Beogradu patrijarh srpski Pavle, 44. po redu arhipastir Srpske pravoslavne crkve, preminuo predajući svoju dušu Bogu, kome se ceo život molio za svoj srpski narod. Vest da su ostali bez najboljega među arhijerejima SPC, sa suzama je saopštio mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije.
- Upravo smo primili vest da se upokojila Njegova svetost, naš patrijarh Pavle. Njegovo sveto hristoljubivo srce prestalo je da kuca, Gospod da mu podari carstvo nebesko i večni pokoj - uzdrhtalim glasom, ne mogavši da sakrije jecaje, objavio je mitropolit Amfilohije, koji je patrijarha od odlaska na VMA zamenjivao na čelu Sinoda.
Mitropolit je u petak bio kod patrijarha, ali mu je poslednje pričešće u bolničku postelju juče odneo monah Metodije, koji je dan i noć bdeo nad patrijarhom. Pred Patrijaršijom se juče, zajedno sa kovčegom u kome se nalazilo telo počivšeg patrijarha i krstom sa njegovim imenom, u rukama monaha Metodija našla i ikona patrijarhove krsne slave, koja svedoči o tome kako je Isus, prema Bibliji, vaskrsnuo svog sledbenika Lazara iz mrtvih.

Kovčeg sa patrijarhovim zemnim ostacima sa VMA su u patrijaršijsku kapelu preneli kombijem pogrebnog preduzeća u kome se, zajedno sa vozačem, nalazio i vladika Amfilohije. U patrijaršijskoj kapeli potom je služena kratka molitva kojoj je osim sveštenstva prisustvovao predsednik Tadić i delegacija Beogradske nadbiskupije katoličke crkve sa biskupom Stanislavom Hočevarom na čelu.
Patrijarhove seni iz Patrijaršije, na kojoj se viori crna zastava, zajedno sa sveštenicima izneo je predsednik Tadić, koji nije mogao da sakrije suze u očima. U Sabornoj crkvi je potom otpočelo čitanje zaupokojnih molitvi za Pavla, a reka naroda, među kojima su mnogi plakali, potekla je da mu poslednji put celiva svetačku ruku. Mnogi vernici su strpljivo u redu stajali pred crkvom i sa malom decom, bez obzira na hladno novembarsko veče.
Među prvima su u Sabornu crkvu došli ambasador Rusije Vladimir Konuzin i ministar inostranih poslova u vladi Srbije Vuk Jeremić. U Sabornu crkvu u večernjim časovima došli su i premijer Srbije Mirko Cvetković i ministri Dragan Šutanovac, Žarko Obradović i Nebojša Bradić, načelnik Generalštaba Vojske Srbije general-potpukovnik Miloje Miletić, predsednica Skupštine Srbije Slavica Đukić-Dejanović, kao i glavni rabin jevrejske zajednice Isak Asijel.
Povodom smrti patrijarha srpskog Pavla, Vlada Republike Srbije je na jučerašnjoj sednici proglasila trodnevnu žalost u Srbiji. Dani žalosti su 16, 17. i 18. novembar.

Patrijarh Pavle (95) bio je na Vojno medicinskoj akademiji na lečenju od 13. novembra 2007. godine.
"Uprkos svim preduzetim merama lečenja i nege, njegova svetost, patrijarh srpski gospodin Pavle preminuo je u snu, danas u 10.45 časova", saopštila je VMA.
Zvona na Sabornoj crkvi, koja se od patrijarhove smrti oglašavaju svakih 15 minuta pre punog sata, zvonila su dok je telo unošeno u zgradu.
Starešina Saborne crkve otac Petar Lukić kaže da će građani moći da se poklone patrijarhu u Sabornoj crkvi. Termin sahrane biće određen posle sednice Sinoda SPC koja će biti održana danas tokom dana, a ne u ponedeljak ujutro, kako je ranije bilo najavljeno.
Predsednik Srbije Boris Tadić izjavio je u Beogradu da je smrt Njegove svetosti patrijarha srpskog gospodina Pavla ogroman i nenadoknadiv gubitak za srpski narod.
"Postoje ljudi koji samim činom svog postojanja povezuju čitav narod. Takav je bio patrijarh Pavle", izjavio je Tanjugu predsednik Srbije.
"Njegov odlazak je i moj lični gubitak", rekao je Tadić.
Predsednik Srbije je istakao da se u teškim i kompleksnim trenucima kroz koje je prolazila Srbija uvek konsultovao sa partijarhom i dobijao njegovo mišljenje.
Patrijarh Pavle imao je ogroman ugled u čitavom hrišćanskom svetu, uživao je poštovanje, kako moskovskog i vaseljenskog patrijarha, tako i rimskog pape, zaključio je Tadić.



Rođen je 11. septembra 1914. godine u selu Kućanci, srez Donji Miholjac (tada u Austrougarskoj, a sada u Hrvatskoj) u zemljoradničkoj porodici. Gimnaziju je završio u Beogradu, šestorazrednu Bogosloviju u Sarajevu, a Bogoslovski fakultet u Beogradu.
Rano je ostao bez roditelja - otac je otišao da radi u SAD, tamo je dobio tuberkulozu i "vratio se kući da umre" kad je dečaku bilo tri godine, a isto se ubrzo dogodilo i s majkom.
Odgajila ga je tetka. Shvativši da je dete "vrlo slabačko", poštedela ga je seoskih poslova i tako mu omogućila da se školuje: iako je mali Gojko bio sklon "predmetima gde ne mora da memoriše, kao što su matematika i fizika", iako je iz veronauke imao dvojku, uticaj rodbine je prevagnuo i njegov konačan izbor bio je bogoslovija.
Posle završene niže gimnazije u Tuzli (1925-1929) i bogoslovije u Sarajevu (1930-1936) došao je u Beograd gde je upisao Bogoslovski fakultet. Tu je vanredno završio i preostale razrede gimnazije da bi mogao da upiše uporedo i Medicinski fakultet. Na Medicinskom fakultetu je stigao do druge godine studija, a Bogoslovski je završio i tu ga zatiče Drugi svetski rat.
Da bi se izdržavao radio je na beogradskim građevinama, što mu nije odgovaralo zbog slabog zdravlja. Na poziv svog školskog druga Jeliseja Popovića odlazi u ovčarsko-kablarske manastire gde je proveo ostatak rata i gde počinje svoj monaški život.
Prvo je bio u manastiru Svete Trojice u Ovčaru a potom veroučitelj deci izbeglica u Banji Koviljači. Tada se teško razboleo "na plućima" i lekari su verovali da je tuberkuloza predviđajući mu još tri meseca života. Izvesno vreme proveo je u manastiru Vujan gde se izlečio i u znak zahvalnosti izrezbario i poklonio manastiru jedan drveni krst.
Zamonašen je u manastiru Blagoveštenju 1946. godine, kada je unapređen u čin jerođakona. Od 1949. do 1955. bio je sabrat manastira Rače. Školsku godinu 1950/51. proveo je kao učitelj zamenik u prizrenskoj Bogosloviji sv. Kirila i Metodija.
U čin jeromonaha unapređen je 1954, protosinđel je postao 1954, a arhimandrit 1957. Od 1955. do 1957. godine bio je na postdiplomskim studijama na Bogoslovskom fakuletu u Atini. Izabran je za episkopa raško-prizrenskog 29. maja 1957. godine, a posvećen je 21. septembra 1957. godine, u beogradskoj Sabornoj crkvi. Čin posvećenja obavio je patrijarh srpski Vikentije. Za episkopa raško-prizrenskog ustoličen je 13. oktobra 1957. godine, u prizrenskoj Sabornoj crkvi.
U Eparhiji raško-prizrenskoj gradio je nove crkve, obnavljao stare i porušene, posvećivao i monašio nove sveštenike i monahe. Starao se o Prizrenskoj bogosloviji, gde je povremeno držao i predavanja iz crkvenog pevanja i crkvenoslovenskog jezika.
Često je putovao, obilazio i služio u svim mestima svoje Eparhije. Sa kosovskim egzodusom, prizrenska Bogoslovija Svetog Kirila i Metodija je privremeno premeštena u Niš, a sedište Raško-prizrenske eparhije iz Peći u manastir Gračanicu.

Kao episkop raško-prizrenski svedočio je u Ujedinjenim nacijama pred mnogobrojnim državnicima, o stradanju srpskog naroda na Kosovu i Metohiji.
Bavio se i naučnim radom. Objavio je monografiju o manastiru Deviču, Devič, manastir Svetog Joanikija Devičkog (1989, drugo izdanje 1997.).
U Glasniku Srpske pravoslavne crkve, od 1972. godine objavljuje studije iz Liturgike u obliku pitanja i odgovora, od kojih je nastalo trotomno delo Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere, I, II, III (1998).
Priređuje dopunjeno izdanje Srbljaka, koje je Sinod Srpske pravoslavne crkve izdao 1986. godine. Takođe, priređuje Hristijanskije prazniki od M. Skabalanoviča. Autor je i izdanja Trebnika, Molitvenika, Dopolniteljnog trebnika, Velikog tipika i drugih bogoslužbenih knjiga u izdanju Sinoda. Pitanja i odgovori čtecu pred preoizvodstvom objavljuje 1988. godine, a Molitve i molbe 1990. Zaslugom patrijarha Pavla umnožen je u 300 primeraka Oktoih iz štamparije Đurđa Crnojevića.
Patrijarh Pavle je dugo godina je bio predsednik komisije Svetog arhijerejskog sinoda za prevod Svetog pisma Novog zaveta, čiji je prvi prevod, koji je zvanično odobren od Crkve, objavljen 1984, a ispravljeno izdanje ovog prevoda 1990. godine. Isto tako, bio je predsednik Liturgičke komisije pri Svetom arhijerejskom sinodu, koja je pripremila i štampala Služebnik na srpskom jeziku.
Za vreme od kada je srpski patrijarh obnovljeno je i osnovano više eparhija. Obnovljena je Bogoslovija na Cetinju 1992. godine. Otvorena je 1994. godine Duhovna akademija Svetog Vasilija Ostroškog u Srbinju (Foča) i Bogoslovija u Kragujevcu 1997. godine, kao odsek Bogoslovije Svetog Save u Beogradu. Osnovana je i Informativna služba Srpske pravoslavne crkve.
U njegovo vreme pokrenuta je 1993. godine u Beogradu Akademija Srpske Pravoslavne Crkve za umetnosti i konservaciju, sa nekoliko odseka (ikonopis, freskopis, konservacija). Godine 2002. nastava veronauke je vraćena u škole, kao i Bogoslovski fakultet u okvire Beogradskog univerziteta iz koga su ga komunističke vlasti izbacile 1952. godine.
Imajući u vidu zasluge patrijarha srpskog Pavla na naučnom bogoslovskom polju, Bogoslovski fakultet Srpske pravoslavne crkve u Beogradu, dodelio mu je 1988. godine zvanje počasnog doktora bogoslovlja.
Srpski patrijarh postao je 1990. godine, kada je na tom mestu nasledio patrijarha Germana. On je 44. poglavar Srpske pravoslavne crkve.

Molitva za sve

Dok je kao vladika boravio na Kosovu, desi mu se da ga zaustavi naoružana albanska banda i zatraži da klekne i pomoli se za postradale Albance. Smireno i trezveno, Pavle im je tada odgovorio da se on klečeći moli u crkvi za sve postradale i nevine žrtve, pa je nepovređen uspeo da nastavi put.


Pripovesti iz života patrijarha Pavla

Sam svoj majstor
Patrijarh Pavle je oduvek sve svoje poslove obavljao sam. Popravljao je cipele, šio je i krpio mantiju, prao veš. Umeo je da pendžetira cipele, obavlja stolarske, krojačke, knjigovezačke poslove...

Spasao davljenika
Dok je kao vaspitač radio u Banji Koviljači, iz ledene vode spasao je dečaka koji se davio. Dobio je u to vreme smrtonosnu tuberkulozu, a iako mu lekari nisu davali više od tri meseca, uspeo je da se oporavi.

Zagrljaj Alekseja Drugog
Veliku ljubav i poštovanje prema Pavlu gajio je i patrijarh ruski, stasom među najkrupnijim duhovnicima. Tako je prilikom jednog susreta s Aleksejem Drugim srpski patrijarh obujmio rukama svoje telo pokazujući kako ga ruski duhovnik toliko voli da ga prosto zgnječi kada ga zagrli.

Muzikalan
Bio je poznat i kao izuzetan pojac koji je uživao u višeglasnom pojanju duhovnih pesama. Nikada se nije ustručavao da negoduje ukoliko hor ne bi pevao s verskim zanosom, pa je znao da stane pred njih i pun žara pokaže kako se pevaju liturgijske pesme.

„Jedi u sebi“
Uoči jednog obeda, za trpezom su svi izgovarali molitvu. Jedan monah je ćutao. Patrijarh ga upita zašto, a monah odgovori da se moli u sebi. Patrijarh na to doda da onda treba i da jede u sebi!

Samo kriška jabuke za večeru
Posle osvećenja jednog hrama, ode Pavle sa ostalim duhovnicima u parohijski dom na ručak. Trpeza je bila prekrivena izobiljem hrane. Patrijarh uze jabuku, preseče je na četiri dela, iz džepa izvadi platnenu maramicu i u nju uvi tri komada, a samo četvrti pojede.