Mogu li se mrtvi oživeti?!

Zaposleni u Centru za nauku reanimacije na Pensilvanijskom univerzitetu uveliko rade na proučavanju ponašanja ljudskih ćelija, tražeći način da im produže život i nakon što su one "klinički" mrtve.

Godine 1999. švedska studentkinja medicine Ana Bagenholm izgubila je kontorolu nad skijama i udarila glavom u debeo sloj leda koji je prekrivao planinski potok. Led se odlomio i hladna struja povukla ju je od obale. Kad su je prijatelji našli, nekoliko minuta kasnije, videli su samo skije i članke kako vire iz 20 cm debelog sloja leda.

Bagenholmova je pronašla vazdušni džep i pokušavala da diše, dok su je prijatelji izvlačili. Onda je srce prestalo da joj kuca. Četrdeset minuta kasnije stigao je tim spasilaca, izvukao je iz leda i primenio reanimaciju dok je helikopterom vožena u bolnicu.

U 22.15h, tri sata i 55 minuta posle pada, zabeležen je njen prvi otkucaj srca. Od tada se Ana potpuno oporavila.

Bagenholmova je prava definicija kliničke smrti: Njena cirkulacija i disajni putevi potpuno su bili neaktivni više od tri sata. Ali šta se dešavalo u njenom telu na ćelijskom nivou tokom tih sati bez srčanih otkucaja? Da li je njeno tkivo odumiralo zajedno sa njenom svešću? I koliko je još mogla da izdrži bez cirkulacije?

Da li naučnici mogu išta da nauče iz ovakvih slučajeva što bi im pomoglo u oživljavanju ljudi koji su bili „mrtvi” čak i duži period?

Ovim pitanjima bave se članovi Centra za nauku reanimacije (CRS) pri Univerzitetu Pensilvanije - naučnici, doktori i inženjeri koji rade na revolucionarnim tehnikama za lečenje zastoja srca, lagano brišući granicu između života i smrti.

Sve počinje od shvatanja šta se dešava na ćelijskom nivou. Prema dr Honglinu Žuu, asistentu urgentne medicine na Univerzitetu i pomoćniku direktora u CRS, naučnici se generalno slažu da, za razliku od većih organizama koje čine, postoje jasni načini da se kaže kad je ljudska ćelija mrtva.

Svaka ćelija ima čvrstu spoljašnju membranju koja služi za odvajanje njenog sadržaja od okoline i fltiriranje molekula koji nisu esencijalni za njenu funkcjiu ili opstanak. Kako se ćelija bliži kraju života, ta zaštitna membrana slabi i, u zavisnosti od okolnosti pod kojima je nastala smrt, desiće se jedna od tri stvari: ona će poslati „pojedi me” signal ćeliji za posebno održavanje koja će je progutati i reciklirati njen sadržaj; staviće se u karantin i potroišiti se u nekoj vrsti programiranog altruisitičkog samoubistva, ili će naglo pući i prosuti svoj sadržaj u okolno tkivo, izazvavši ozbiljno zapaljenje i dalje oštećenje tkiva.

U sva tri slučaja, kad je integritet soljašnje membrane ugrožen, sudbina ćelije je zapečaćena. „Kad je propustljivost membrane došla dotle da sadržaj ćelije curi napolje, dostigli smo tačku bez povratka”, kaže dr Žu.

Dakle, u doglednoj budućnosti nećemo moći da stvorimo pravog Frankenštajna. Ali, ispostavlja se, nekim ćelijama treba dosta vremena da umru.

Kad je ljudska ćelija odsečena od normalnog dotoka kiseonika, hranljivih materija i usluga čišćenja - koje im inače obezbeđuje krvotok - ona može da izdrži u svojoj membrani iznenađujuće dugo. Zapravo, one ćelije koje najduže prežive u vašem telu neće umreti nekoliko dana pošto ste izgubili cirkulaciju, svest i većinu drugih stvari koje se smatraju neodvojivim procesom življenja.

Ako doktori mogu da dođu do apcijenta pre nego što ćelije umru, reanimacija je i dalje realna mogućnost.

Nažalost, najosetljivije ćelije su moždane. U roku od 5 do 10 minuta nakon prestanka rada srca, neuronske membrane počinju da pucaju i dolazi do nenadoknadivog oštećenja mozga. Da stvar bude još gora, siguran način da ubijete ćeliju koja je određeno vreme bila odsečena od dotoka kiseonika i hranljivih materija jeste da joj date kiseonik i hranu. U fenomenu nazvanom oštećenje reperfuzije, ćelije lišene krvi kojima iznenada ponovo date hranu ubrzo će se samouništiti.

Tačan mehanizam ovog procesa nije do detalja proučen, ali dr Žu smatra da kad ćelija izgubi dotok krvi odlazi u neku vrstu metabolične hibernacije sa ciljem samoočuvanja. Kad na ćelije u tom stanju iznenada nagrne velika količina kisonika i belih krvnih zrnaca u panici od okruženja nagomilanog toksinima, ćelije pod navalom upalnih signala odgovaraju samožrtvovanjem.

Iako naučnici ne razumeju u potpunosti uzroke oštećenja reperfuzije, znaju iz iskustva da jedna stvar koja guši njegovo aktiviranje jeste smanjenje temperature pacijenta. Zato je Bagenholmova, kja je stigla u bolnicu sa telesnom temperaturom od oko 13 stepeni, bila sposobna da se oporavi i zato je jedna od glavnih oblasti istraživanja u CRS primerna takozvane „terapeutske hipotermije”.

Naglim smanjivanjem temperature tela na oko 33 stepena, uz pomoć intarvenoznog hladnog rastvora ili neke vrste odela od leda što je moguće brže posle srčanog zastoja, doktori u Urgentnom centru su otkrili da mogu značajno da smanje rizik od reperfuzije dok rade na oživljavanju. Ima slučajeva kada su pacijenti bili desetine minuta klinički mrtvi pre nego što su se potpuno oporavili.

Da li se ova vrsta medicinskog čuda kvalifikuje kao „reanimacija mrtvih” nije glavna preokupacija doktora, ali oni koji su preživeli kličnučku smrt izgleda da su se vratili iz perioda dubokog mentalnog odsustva.

„Upoznao sam ljude koji su se oporavili od srčanog zastoja i u njihovom mozgu je ostala praznina u trenucima kad se to dešavalo. Mozak nije mrtav, ali oni nisu mogli da se sete ničega iz te faze ‘kliničke smrti’”.