Džoni Štulić - intervju Peci Popoviću za NIN

Da bi obavio razgovor za Branimirom Dzonijem Stulicem, koji ekskluzivno objavljuje NIN, Peca Popović se uputio starom prijatelju u Holandiju, u jedno malo mesto kraj Utrehta, gde Štulić živi poslednjih 25 godina u "dobrovoljnom izgnanstvu".

Ima 56 godina, dobru liniju čuva igrajući fudbal, kosa mu je proređena, ali duga... Osim starog jugoslovenskog nevažećeg pasoša, druge putne isprave nema, a objašnjava i zašto: "Imao sam jugoslovenski pasoš, Od kada ta zemlja ne postoji ja drugi pasoš nisam ni tražio ni imao."

Na insistiranje Popovića da ipak odgovori da li bi prihvatio srpsko državljanstvo koje mu je ministar Ivica Dačić u medijima ponudio, Štulić kaže:
"Život nije bajka. Ako mi knjige nešto naprave, ako mi bude potrebna baza za rad u sledećih 20 godina, uzeću pasoš u praktične svrhe da bih mogao da radim", kaže, ne precizirajući koji bi to pasoš mogao da bude.
I sam priznaje da sve ove godine živi na teret supruge Džozefine "glavnog sponzira", ali tvrdi da nije tačno da ništa ne zarađuje:
"Sada zarađujem više nego ikada, samo sada to ne dobijam. To je drugi par rukava. To kažem kada me pitaju zašto me moja žena trpi i ne izbacuje. Ona vidi koliko radim. Ja mnogo zarađujem, samo me ne isplaćuju!"
Kada kaže da radi, Štulić misli na pisanje i prevođenje knjiga, a ne na muziku. Posle objavljivanja prevoda Homerove "Ilijade", posvetio se daljem istraživanju i pisanju, a uskoro očekuje premijeru njegove biblioteke od 14 novih naslova.
Priče o pregovorima za koncerte u Zagrebu i Beogradu, za koje mu se navodno nude velike pare demantuje, a na insistiranje da kaže pod kojim uslovima bi svirao na prostorima bivše Jugoslavije odgovara:
"Da odgovorim teoretski i uvjetno na to pitanje. Znači da nema telefonije, da nema snimanja, da nema Interneta, da nisam toliko važan koliko ispada da sam važan i da je ta zemlja slobodna kao što je nekada bila slobodna. Ona je sada okupirana, a ja ne sviram na okupiranim teritorijama."

Štulić već četvrt decenije živi u Utrehtu sa ženom i "sponzorom" Džozefinom. Iznad klozetske šolje drži poster Azre iz osamdesetih godina, ali Štulić poslednjih nekoliko godina peva samo svojoj supruzi na uvce. Nove pesme, ali i svoje verzije starih narodnih...
Poslednjih 18 godina proveo je pišući knjige, i pesme. Ipak, pesnik nije.
"Imam apsolutni sluh, ali sam pesnik amater. Ponekad amateri mogu bolje da odigraju nego profesionalci. To na rezultatu ne piše. Ne znam note, ali umem da napravim pesmu. Ne znam ni jednog velikog kompozitora koji je završio akademiju. Kao što nema nijednog velikog pisca koji nije bio u zatvoru", počinje Štulić i otkriva kako su nastajale njegove pesme i zbog čega su mnogi "pomislili" da je pesnik.
"Da sam svirao instrumental nikada ne bih uspeo, jer ljudi vole kada im pevaš. A kad pevaš ne možeš gluposti pevati. Bar ja. Onda sam morao da pravim te tekstove, ali njima nikada nisam ozbiljno pristupio. Radio sam najbolje što mogu da ne bih uništio osnovnu mellodiju. Inače, tragedija najboljih meledija su glupi tekstovi koji ih prate. Jebi ga, dve dobre stvari nikada ne idu zajedno. Dobri tekstovi uvek skrenu pažnju sa melodije. To znam, ali sam nešto morao žrtvovati, platiti cenu".
Džoni je rekao da pojedini umetnici imaju "jednu ili dve dobre pesme", kriterijum pod kojim određuje šta je dobro je jednostavan: "Dobra je pesma ona koju ja mogu izvoditi jer ja imam fantastično dobar ukus".
Osim njega samog i "Bitlsa" malo njih je dobro. "Mimo mene na našim prostorima nema puno dobrih. Sve bi stalo na jedan disk", kaže Štulić i nastavlja da karijere domaćih muzičara iz sedamdesetih vidi kao...nepostojeće. "Što se tiče karijere, tu jedino postoji Bijelo Dugme i ja. Sve ostalo je predvidljivo i tu nema umetnosti", rekao je Džoni i objasnio zašto je Azra "novi talas".
"Svi su u nazivu imali dve reči od Rolling Stonsa. Najteže je bilo naći pravo ime koje nema š, đ, č, ć i ja sam došao do Azre. To je već bilo različito u pristupu od svega. I ja sam prvi koji je krenuo sa svojim pesmama, Azra je svirala samo svoje pesme. To je 'novi val'. To nema veze sa muzikom, već pristupom. To je pokrenulo sve ostalo. Onda je nastao Film, osnovao sam Haustor, da nisam krenuo u Dubravi ne bi bilo Kazališta, Pankrti ne bi postojali, ali ja sam dao ideju menadžeru za Parafe. Parni valjak je postojao, ali da ja nisam napravio taj singl sa Husom, verovatno oni ne bi pošli u tom pravcu".
Za "kraj", Štulić je objasnio i kako takav umetnik živi bez bine.
"Kod mene je bina bila igralište. Kad god sam svirao ja sam zatvarao oči jer jedino tako sam mogao da pevam i onda sam sebe mogao videti kako igram na stadionu Vembli. Čak i kad je dvoje bilo ispred mene u publici, kao da je bilo dva miliona. Zatvorim oči i krenem. Na Vembliju trava, a publika očekuje pravi meč...".