Branimir Džoni Štulić - ekskluzivni intervju za Novosti

Novosti objavile ekskluzivni intervju sa Branimirom - Džonijem Štulićem o upravo objavljenim izabranim delima, ćirilici, psovkama, pasošu i, naravno, „Azri“.

Zahvaljujući kompletu od 14 knjiga koje je „Plato buks“, zajedno sa Džonijevom „Balkanskom partijom rada (g.k.)“, objavio sredinom oktobra, uz dvostruki disk s koncerata „Azre“ u Banjaluci i Mostaru 1990. godine, Štulić se po ko zna koji put našao u žiži javnosti...

Prihvatio je telefonski poziv. Na konstataciju da je njegova autobiografija „Smijurijada“ neuobičajena za čitanje, budući da se stih ne završava u prvom redu, već u drugom, te da se odmah nastavlja sledeći koji ne počinje velikim slovom, Džoni Štulić, legenda i kultna figura bivše Jugoslavije, za "Novosti" kaže:
- Jeste, kad nema interpunkcije, a radi se o meni, pa ne može da stane. Mislim, ima interpunkcije, samo nisam stigao da napravim. Zarezi su druga vrsta pismenosti, oni uopšte nisu tek tako reda radi. Znači, trebalo bi opet da posvetim pola života pravilnom postavljanju zareza. Crnjanski je najbolji primer, on ga reže previše. Ako ga previše režeš - ne valja, ako ga opet stavljaš dugačko, ni to ne valja. Mora se naći najbolja mera, a to, opet, zahteva dodatni trud.

* Klasična dela preveli ste na jedini jezik koji znate, mešavinu svih balkanskih jezika i narečja, ili, kako reče izdavač Bane Gojković, na „Džonijev jezik“. Da li je to vaš maternji ili jezik vašeg opredeljenja (nacionalnog, političkog, ličnog)?

- Veoma lepo. Jezik je vrlo zanimljiva stvar i u areheologiji najvažnija stvar. Važnija nego komadi grnčarije koja se tu i tamo nalazi. Što se tog jezika tiče, ja sam, kad sam bio mlađi, mislio da ga niko bolje od mene ne poznaje. Još uvek stojim pri tome. Mada, Tin Ujević je to isto shvatio negde sredinom života, pa je do kraja života vreme provodio uz rečnik. Ja to nikad u životu nisam radio, osim kad trebao nešto da vidim kako se kaže po jednom, a kako se kaže po drugom. Dobra je stvar kod jezika kad imaš dve različite postavke. Kad čovek ima više, onda mu je ponekad lakše da se snađe. Međutim, nije uvek tako, puno babica - kilavo dete. To obično bude kad se čovek sa priređivačima suoči. Dakle, sve to igra, i još milion stvari kojima nije vreme da se spominju. A kad sve to igra, onda mora da bude neka srednja vrednost koja ponekad, naravno ako je sve kako treba sa interpunkcijom i ako štima ritmika i sve to, da dobre rezultate. Ali, to nema nikakve veze sa opredeljenjem nego sa onim što jeste. A pošto se, je l’ da, ne radi o izmišljanju novog jezika, onda postoji isto neki tok stvari sam po sebi. Recimo da ne mogu sad da se unose novine tek tako, jer se stvara zabuna, koja nimalo ne pridonosi ideji zbog čega se čovek uopšte poduhvati nečega. I o tome čovek mora da vodi računa. Moraš, na primer, da izabereš da li ćeš da otvaraš redove velikim ili malim slovom. Možeš da ih kombinuješ, možeš svakako. Ako se radi linijom najmanjeg otpora, kao što treba da bude pošto je sila teže svuda, onda moraš da izabereš jedno. Kao kad imaš dva servisa za večeru pa moraš da izabereš da li ćeš bele ili plave tanjire. Eto, u tom smislu. Ponekad je to sticaj okolnosti, ali, ako su se već ljudi navikli na bele tanjire, zašto da ih šokiraš bezveze plavim tanjirima?

* Volite ćirilicu zato što najviše podseća na starogrčki jezik?
- Ne, nego ćirilica ima jednu veliku prednost, a to je da svaki glas ima svoje slovo. Znači, tu je za tri slova bolja nego latinica.

* Prevode ste obogatili slengom, pa čak i psovkama. Šta vam je dalo tu slobodu i koliko onda u delu klasičnih autora u vašem prevodu ima Džonija Štulića?
- Gledajte, kad imate 500 stranica i kad je to jedan isti ritam, onda obično čovek zaspi na trećoj, petoj ili sedmoj stranici. Da ne bih zaspao prvo ja sam, pa onda i svi ostali, tu i tamo uleti nešto da čoveka drži na životu. Čovek kad ne bi smeo da zaspi, prvo opsuje sam sebe.

* Zbog čega ste u autobiografiji „Smijurijada“ vaša sećanja o muzičkoj sceni bivše Jugoslavije kombinovali sa istinama antičkog sveta?
- Zato što nemam šta da kažem. A da ne bude prazan prostor od 400 stranica, onda se poslužim starinom.

* Naprotiv, sigurna sam da imate šta da kažete...
- Čovek ne zna da se s tim suoči. Probaj sama, pa ćeš videti koliko će toga da ti padne na pamet.

* Kakve su šanse da vas vidimo na nekoj književnoj večeri?
- Aaah, ja nisam nikad bio voajer, pa mi je onda neobično da drugi zure u mene.

* Mnogi vam sada nude pasoš, ponude stižu sa najviših mesta, koji ćete prihvatiti?
- E, sad, morao bih o tome da razmišljam, a upravo radim nešto drugo, pa mi ništa na pamet ne pada.


* Imate li trenutno pasoš?
- Nemam i ne zanima me. Kakve to uopšte veze ima sa bilo čim? I zašto bi uopšte o tome trebalo da razgovaramo?

* Iz kojih razloga na jednoj polici u vašem domu u Utrehtu držite „Jugotonovu zlatnu pticu“, a iznad wc šolje u toaletu poster „Azre“ iz sarajevskog „Vena“?
- Opet bih morao da razmišljam, a ništa mi ne pada na pamet. J... ti, ja sad tebe nazovem i počnem tako razgovarati, mislim, kako bi se ti osećala, a upravo si zabavljena svojim poslovima? Isto sam tako podložan raspoloženjima kao i što si ti svojim.

* Pojasnite mi zašto Turci, po vašem mišljenju, imaju najbolju narodnu muziku na svetu?
- Ma, ja sam svašta rekao, ne znam ni sam. Često puta nije to samo što ja kažem, nego ono što osvane na papiru. A to što osvane na papiru obično 70 odsto nema veze sa mnom, ako ne i 90 odsto. Tako da uopšte nije važno šta čovek govori, ili šta čovek ne govori.

* Kako izgleda vaša svakodnevica?
- Grozno!

* Zašto ste rešili da raspustite „Azru“ na vrhuncu njene popularnosti?
- To su sve teška pitanja. Stvarno. Kako da to kažem, to uopšte nije važno. Zašto čovek odluči da promeni čarape ili košulju ili bilo šta? Kakve to uopšte veze ima sa bilo čim? Opet je ono što jeste.

* Da li je tačno da ste komponovali većinu pesama pre nego što je „Azra“ uopšte formirana?
- Ja sam komponovao sve pesme pre nego što je „Azra“ osnovana. Nisam imao svih tri stotine, ali sam uvek svirao svoje pesme. A šta bih drugo mogao da sviram? Narodna muzika ionako ne zanima nikoga.

* Da li je lišće na drveću u Utrehtu požutelo?
- Nemam pojma, al’ ima ona pesma „jesenje lišće već otpalo je, ni travke nema, pustoš je svud, u duši mojoj, u srcu mom...“ Starogradska, imam je negde snimljeno ali nemam pojma gde.

* Odavno čekamo da odgovorite „koliko još ima do očaja“?
- Do sudnjega dana.
(Izvor: Novosti)